Sve češće u medijima, a čak i u nekim novim knjigama, nailazim na termin “bošnjački fundamentalizam”, o kojem govore i pišu ostrašćeni nacionalisti, elementarne neznalice, ponekad i sa titulama doktora nauka, pa čak i akademika.Ne čude me oni iz SANU-a, jer im je to još pre četrdeset godina bila izmišljena polazna osnova za izgradnju strategije velikosrpskog nacionalnog projekta, i kako opravdati komadanje BiH i genocid, bez i jednog argumenta, a sad se vraćaju istoj “argumentaciji”, odnosno istom projektu. Čudi me, međutim, što tu tezu počinju zastupati i neki “intelektualci” iz same BiH!
Neki potiho, hinjski, “ispod žita”, a drugi glasnije, jasnije i direktnije, očigledno okuraženi onima “spolja”, koji su ih čuvali kao “spavače” punih tridest godina, a sada aktivirali.
To mogu samo jake službe sa puno para, i uz blagoslov jakih međunarodnih institucija ili pojedinaca. I sve se to urotilo protiv mojih suseda, prijatelja, rođaka. Danas više ne mogu i neću da ćutim! Baš danas!
Dvadeset godina sam na pedeset dva američka univerziteta, među kojima su i oni najpoznatiji: Harvard, Tufts, Yale, Boston U., Berkeley, Stanford, UCLA, San Francisco U., Montclair State U., i pedeset evropskih univerziteta predavala o tome kako u Bosni i Hecegovini živi verovatno u svetu najtolerantnija etnička grupa. A ima ih, kažu, osam hiljada!
I neki profesori naročito američkih univerziteta su reagovali burno. Na predavanju na Tufts univerzitetu, Boston, Masačusets, posle mog predavanja u toku kojeg sam pročitala fragment iz svedočenja majke koja je preživela genocid u Srebrenici i uspela spasiti ćerku kojoj je “kamenom na kamenu“ sekla kosu da je ne bi silovali zločinci, zahvaljujući vozaču autobusa punog žena i dece, koji je zapretio da će „sa njima survati niz liticu”, ako ga nastave zaustavljati. Sve ispovesti ovih žrtava završavaju istom rečenicom: “Ne želim da se ikada ikome ponovi ono kroz šta sam prošla ili prošao, samo želim pravdu!” To nikada uključivalo je i zločince. Dakle, ni zločincima ne žele osvetu – nego samo pravdu.
Hiljade takvih iskaza koje sam čula daju mi za pravo da ustvrdim da to mogu samo najplemenitiji i najbolji, oni koje čista vera oplemenjuje!
Ja se zovem, Muhamed…
Na drugom univerzitetu sam u oktobru 2001. godine u dijalogu sa studentima čula mladića koji je ustao i rekao pred 200 svojih kolega:
Rodio sam se u Srebrenici iz koje sam uspio kao dječak pobjeći. Tri mjeseca sam lutao šumama, stigao do Tuzle, Njemačke i ako sam ikada posle svega mogao biti sretan bio sam onog dana kada sam poletio u SAD, zemlju ljudskih prava i sloboda! I živio sam tako šest godina, sve do dana nedugo nakon 11. septembra, kada sam sreo izbezumljen pogled čovjeka koji je na pitanje kako se zovem čuo odgovor: “Muhamed!”
Mladić je seo. Većina njegovih kolega je ćutalo sagnute glave…
Kada sam se pribrala od šoka zahvalila sam mladiću što je imao snage da javno ispriča tako sažeto i jezgrovito svu tragediju ljudi “pogrešnog imena”. Pitala sam potom studente stide li se činjenice makar da je samo jedan dečak jednom u Srebrenici trebalo da bude ubijen jer je imao muslimansko ime, a ubijeni su mnogi, a da je u “zemlji ljudskih prava i sloboda”, opet i samo zbog imena, izazivao užas u očima primitivca?
Dečak, koji je posle genocida koji je doživeo i srećom preživeo, kao mladić, bez besa, mržnje i želje za osvetom, ustao i ispričao svoje iskustvo koje je trebalo samo da nauči druge šta se ne sme, ako si čovek…
Milijarderi u SAD su me pitali kako mogu da živim u Sarajevu sa “talibanima” i “mudžahedinima”. To je bila ilustracija potpunog nerazumevanja Bosne i Hercegovine i njenih stanovnika. Nisam odustajala od objašnjenja i poziva da dođu u Sarajevo i sami se uvere da ni po čemu neće razlikovati sve četiri etničke grupe, jer to ne mogu ni njihovi ambasadori.
Takve krive predstave mogu da razumem u SAD-u, gde njihovi profesori neretko upozoravaju da se ne ljutim ako studenti pobrkaju Balkan i Baltik, jer je čak i njihov predsednik države jednom prilikom optužio i napao predsednike tri baltičke države za tragično stanje na Balkanu, na njihovo opšte zgražavanje. Ali, Evropljani nemaju opravdanje. Oni savršeno dobro znaju da su bh. muslimani evropski, civilizovani, otmenog duha i savršeno neagresivni, čak i onda kada bi morali biti čvršći da bi se odbranili.
Na ponos Bošnjacima
Dakle, sva pozivanja na opasnost od islamskog fundamentalizma i terorizma u BiH postaju obesmišljena, lažna i zlonamerna (verovatno da bi se opravdao planirani novi zločin nad nevinim ljudima!) nad notornom činjenicom da u za 30 godina nikada ni jedan Bošnjak iz BiH nije izvršio ni jedan teroristički čin u Srbiji, niti u Hrvatskoj, iako su obe države bile agresori na nezavisnu BiH.
Svi oni koji se pozivaju na “bošnjački fundamentalizam” danas nisu prijatelji svojih sugrađana koji ovih dana završavaju sveti mesec Ramazan, puni ljubavi, lepote, razumevanja i čistog duha.
Sve ovo što sam napisala trebalo je biti objavljeno na početku Ramazana, a sticajem okolnosti tekst “je sačekao” skori Bajram. No, što je čekao nije uopšte loše… Jer, možda baš sad u danima bajramskog praznovanja treba snažno pružiti ruku bošnjačkom narodu koji pored svih preživljenih zala, genocida, urbicida, kulturocida ne vapi za osvetom, ne čini osvetu.
Neka je na ponos Bošnjacima što se nikada niti jedan od njih nije opasao eksplozivom i otišao da čini zlo u centrima iz kojih je dolazilo zlo u Bosnu i Hercegovinu. Neka je na ponos narodu koji svojim stoicizmom, strpljivošću i saburom pokazuje da pripada onom delu civilizacije koji opire fašizmu svih boja!
Moja iskustva dele, sigurna sam i mnogi moji sugrađani.
To što nemaju hrabrosti, a zašto ne kazati, i elementarnog poštenja da stanu u zaštitu naroda kojem se ponovo neskriveno preti veliki je greh…
Zato na ovaj Bajram stanimo uz one koji ne znaju za mržnju i osvetu, znaju samo za – merhamet.
STANIMO UZ BOŠNJAKE!
** Autorica je ugledna aktivistica za ljudska prava, liječnica, unuka bivšeg jugoslovenskog državnika Josipa Broza Tita.
