NIKOLA KRSTIĆ, OTVORENO: Srbija je u posljednjoj, DEKADENTNOJ fazi raspada, evo šta se krije iza šutnje Vučićevog režima o pokajničkom pismu ratnog zločinca…

Ovo je crna rupa, odavde nema više da se izađe. Spasio se ko je mogao, kazao je Krstić.

Nikola Krstić, novinar iz Beograda, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o stanju u Srbiji, planovima Vučićevog režima, opstrukciji europskog puta i šutnji režimskih medija vezanih za pokajanje ratnog zločinca Radislava Krstića.

Danima gledamo i slušamo zahtjeve građana Srbije za procesuiranje odgovornih za tragediju Novom Sada kada je u urušavanju nadstrešnice na željezničkoj stanici smrtno stradalo 14 osoba a još jedna osoba preminula je jučer. No, usprkos zahtjevima građana, osim najava privođenja odgovornih i ostavke ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića, ništa se nije dogodilo. S druge strane, europski istražitelji godinama razotkrivaju afere u susjednoj Hrvatskoj, pa tako svjedočimo privođenju ministra zdravstva Hrvatske Vilija Beroša zbog kriminalnih radnji. Smatrate li da je predsjednik Srbije iskren kada govori o europskom putu Srbije, i odgovara li Vučićevom režimu ulazak Srbije u EU?

-Aleksandar Vučić jeste na evropskom putu, ali ne na tom putu na koji nas dvojica mislimo, jer taj put se odavno već deformisao. Sve ono u šta se ovde, mislim na Srbiju, verovalo krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, sada se raspada pred očima. Da, taj takozvani evropski put je bio put nekakve perspektive, većih sloboda, širih prava, boljih primanja, svega onoga drugačijeg nego što je nudio Miloševićev nacistički režim tokom devedesetih. Taj izlog u svet nam je bio predstavljen kao nešto ka čemu svaki normalan čovek bi trebalo da teži.

Međutim, tog sveta više nema, očigledno da je kratko trajao, budući da širom Evrope vidimo uspone autokratskih režima. Ogoljava nam se pred očima da su kapitalistički interesi mnogo veći od bilo kakvog pojma slobode i demokratije. Umesto vladavine prava i pluralizma počinju da se forsiraju oportunizam i licemerje. I da se vratim na odgovor, upravo je Vučićev režim na tom putu. Da li će Srbija zvanično biti deo Evropske unije ili ne, to uopšte više nije važno, važno je da se ovakva država u potpunosti uklapa u globalni narativ. Pobedom Donalda Trumpa u Sjedinjenim Američkim Državama, taj narativ dobija pečat, a raznorazni tiranini i šerifi širom sveta dobijaju zeleno svetlo da rade šta god im se prohte. Odavno sam rekao da je Srbija u poslednjoj fazi raspada, ali ovo je sada već ušlo u dekadentnu fazu.

Također, svjedočimo i brutalnim napadima na izvjestitelja EU za Srbiju Tonina Piculu od strane režimskih medija, koji Piculu, inače ljevičara i SDP-ovca, optužuju za ustaštvo. Jesu li sramotne poruke s plakata u Beogradu i optužbe protiv Picule neka vrsta alibija Vučićevom režimu za izvještaje koji tek slijede?

-Gospodina Piculu bi trebalo više da posmatramo kao hroničara Srbije i njenog trenutnog, da ne kažem kao putopisca, pošto će njegovi izveštaji imati taman toliki uticaj kao burek u svemiru. Naravno, gospodin Picula taman odgovara kako bi predsednik Vučić i njegovi satrapi mogli tu i tamo da se požale kako bi, eto, oni hteli u Evropu, ali im taj „grozni ustaša“ ne dozvoljava, te će sa njim da se prepucavaju preko svojih propagandnih glasila. Ono što jeste važno, a to bi trebalo da bude boldovano, zašto ceo taj tobože slobodarski svet gleda kroz prste Aleksandru Vučiću i njegovim desperadosima? Nije gospodin Picula prvi koji kaže da ovde nešto duboko ne valja u zemlji, imamo pregršt tih izveštaja u prethodnih deset godina koji ne da govore, nego vrište, kako u Srbiji je sve na rubu propasti. I svi ćute na to. Predsednik Vučić je i dalje uvaženi faktor na Balkanu.

Zašto je to tako?

-Pa, verovatno zato što je održavalac stabilokratije, prljavi izvođač radova za multikorporacije i apostol neoliberalnog sistema. Nažalost, ljudi koji žive ovde – najviše ispaštaju, jer njegova vlast počiva na jednom sveopštem sluđivanju, psihofizičkoj degradaciji naše ljudskosti. Da, nije kao u Miloševićevom režimu kada si se borio za goli život, drugačije je, sada se boriš za goli razum.

Svjedoci smo i kako u bh. entitetu Republika Srpska i u medijima pod kontrolom Aleksandra Vučića nije objavljeno niti slovo o pokajničkom pismu presuđeng ratnog zločinca, generala VRS Radislava Krstića, koji se kaje za počinjeni genocid u Srebrenici i izražava žaljenje za zločine koje je učinio te poručuje da bi otišao u Potočare kako bi se poklonio žrtvama genocida. Kako gledate na šutnju režimskih medija i Javnog servisa u Srbiji i dijelu BiH?

-Nije bilo mnogo, bogami, ni kod ovih koji su nezavisni i pretenduju da budu profesionalni. Jednostavno, za takve teme ovde vlada omerta. Ratnozločinačka prošlost Srbije je passe tema, i to nije novitet ove vlasti, to su sve prethodne vlasti činile, samo što sada kod ovih neoradikala to nekako dobija posebnu dimenziju, budući da su na vlasti upravo oni ili barem deca onih čiji su politički očevi, poput Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, sejali zlo širom prostora Jugoslavije. Ovde imate većinsko stanovništvo, to pokazuju i istraživanja, koje ne zna da je bila opsada Sarajeva. Čoveče, o čemu mi pričamo? Nije Sarajevo u Australiji, nego samo tri stotine kilometara od Beograda. Niko ništa ne zna o tome. O Srebrenici znaju tek po nešto, ali svi jednoglasno znaju da nije genocid. Ma, nemoj! Ovde ljudima pokazali snimak Škorpiona kako ubijaju civile, nema veze, to je izolovan slučaj, neke budale to uradile, kazaće ovde mnogi.

Da ne pričam o Bijeljini, Foči, Prijedoru, Zvorniku, Višegradu, bože dragi, to kao da se nije ni dogodilo. Za par godina, čitava jedna dekada će nestati iz kolektivnog sećanja. Šta je bilo devedesetih, za par godina će se nove generacije pitati, pojma niko neće imati da kaže, verovatno neki ratovi, ali ko će ga sada znati. I zato i pismo osuđenog ratnog zločinca Radislava Krstića, iako bi trebalo da bude breaking news, ono ostaje na margini dešavanja. Jer, pazite sada, čak i ratnom zločincu koji je bio u središtu tog zla, sada ne veruju. Govore mu da laže. Eno, Šešelj mu govori da je izdajnik i da bi mu bilo bolje da se ubio, nego da to priča. I to ide širom propagandnih megafona. Ovde je propaganda toliko jaka i agresivna, da svi haški zatvorenici izađu i kažu da su sve to činili zbog čega su i osuđeni, ne bi im se verovalo. Ovo je crna rupa, odavde nema više da se izađe. Spasio se ko je mogao.