Svi naši gospodari, svi oni još od Vukovara, pa sve do pada nadstrešnice u Novom Sadu, funkcionišu veoma dobro i drže se zajedno, jer znaju, ukoliko jedan posrne, svi će se raspasti ko kule u Vavilonu.
Sve je ovde postalo na ivici paranormalnog, pa je tako i predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre samo nekoliko dana obznanio svesrpskoj javnosti da je prvostepena presuda predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku zbog nepoštovanja odluka visokog predstavnika međunarodne zajednice Kristijana Šmita, u stvari presuda srpskom narodu.
On veli: „Presuda pokazuje ne samo odnos prema Miloradu Dodiku, već je pre svega uperena protiv Republike Srpske i srpskog naroda u celini.“ Odmah nakon toga ugledne propagandne žutare su izvestile na svojim naslovnim stranama o tom gnusnom zločinu protiv našeg korena, identiteta i svega što počinje sa slovima „srb“.
Gospodin Dodik je osuđen prvostepeno na godinu dana zatvora i na šestogodišnju zabranu vršenja dužnosti predsednika Republike Srpske od dana pravosnažnosti presude. Između svega toga, javio se i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije (čitaj: Prvoslav Perić) da doprinese zapomaganju nad zlom sudbinom koja se zbila nad ovom zemljom. “
Cilj presude Suda Bosne i Hercegovine (BiH) predsedniku Republike Srpske (RS) Miloradu Dodiku da poništi demokratski izraženu volju srpskog naroda i time delegitimizuje postojanje RS, a tako i postojanje čitavog srpskog naroda u BiH“, propoveda patrijarh u svom saopštenju.
No, iako ovo deluje kao relativno sveža vest, ona je u svom korenu u potpunosti trula. Trulež se oseća iza tog gromobrana koji predstavlja takozvani srpski narod, koji služi kao jedna titanijumska zaštita za celokupan spektar zlikovaca sa ovih prostora. Nije ovo prvi put da se spominje ta otrcana fraza, nju je koristio i pokojni gospodar rata i neosuđeni krvnik naših života Slobodan Milošević tokom haškog tamničenja.
On se tokom celog svog procesa konstantno krio iza srpskog naroda, te je prebacivao odgovornost za svoje nepočinstva tvrdeći da je sve to činio kako bi njega odbranio. I njegov pobratim u Krvi & Tlu i osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj je govorio da se u Hagu samo sudi Srbima, ne zbog toga šta su učinili, već zato što pripadaju toj naciji. Čak je i prethodnik Milorada Dodika – Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske, a sada osuđeni ratni zločinac, rekao da se tamo sudi srpskom narodu, a ne njemu.
Ceo taj spartanski narativ o navodnom žrtvovanju pred pravosudnim sistemom u ime srpskog naroda, pretočio se i na presude o genocidu u Srebrenici, pa tako možemo da čujemo često da je srpski narod genocidan, što je u potpunosti netačno. Narod ne može da bude genocidan, već su pojedinci svojim imenom i prezimenom osuđeni za genocid. Konkretno su za genocid u Srebrenici osuđeni: Radovan Karadžić, Ratko Mladić, LJubiša Beara, Zdravko Tolimir i Vujadin Popović.
Postoji svakako jedan lanac odgovornosti i rasprostranjenost egzekutora, ali nigde se ne spominje da je srpski narod genocidan. Ipak, kada to uđe u sveopštu propagandnu centrifugu, mnogo je teže posle dekontaminirati taj eho koji je došao do svačijeg uha.
Sve to deluje tako uzvišeno i epski kada se putem megafonaša i dobošara urliče o svetu koji se udružio protiv naše nacije i zemlje. Međutim, iza tih božanstvenih bajki stoji odurna priča o višedecenijskom kontinuitetu u kojem vladajuće političke elite uz podršku Srpske pravoslavne crkve i akademske zajednice stvaraju od ove zemlje platformu za svakojake gangstere, tajkune, ubice i manijake.
U podtekstu svih tih presuda ne stoje nikakvi iluminati, masoni, čarobnjaci, Hari Poter i Sauron, već prikazuju prvu skicu funkcionisanja ove skalamerije koju nazivaju srpski svet. Svet koji u stvari krije da je ova zemlja postala neokolonijalna rupčaga za sve one koji žele da zarade pokoji dolar ili evro više.
Svi naši gospodari, svi oni još od Vukovara, pa sve do pada nadstrešnice u Novom Sadu, funkcionišu veoma dobro i drže se zajedno, jer znaju, ukoliko jedan posrne, svi će se raspasti ko kule u Vavilonu.
Zato i predsednik Srbije Aleksandar Vučić u intervjuu na Insajderu priča kako „nije kriva korupcija, nego struka“ za usmrćenje 15 ljudskih života. Jer je lakše pričati o obojenim revolucijama i antisrpskom lobiju, nego razgolititi stoglavu aždaju koja se guši od prožderavanja naših sudbina.
