TOMISLAV MARKOVIĆ: Čime je to Nikolaidis ovog puta iznervirao Vučićeve medijske lakeje, pa su rafalno osuli paljbu na njega?

Ukoliko Srbija planira da u budućnosti bude deo civilizovanog sveta, moraće da se odrekne velikosrpskog nacionalizma, pretenzija prema susednim državama, falsifikovanja istorijske istine o ratovima devedesetih…

Srpskim tabloidima mnogo šta nedostaje, na primer: profesionalizam, istina, čast, poštenje, činjenice, talenat, duh, pismenost, etika, stid i sram. Mnogo šta nemaju, ali sve te nedostatke nadoknađuju masovnom proizvodnjom neprijatelja, u njima uopšte ne oskudevaju

Nije teško režimskim propagandistima da nekog označe kao neprijatelja srpskog naroda, dovoljno je da odabrana meta poseduje bar neku od onih osobina koje tako bolno nedostaju pripadnicima verbalnog streljačkog stroja koji se lažno predstavljaju kao novinari.

Apokalipsa na vidiku
Tabloidna Srbija ponovo se obrušila na Andreja Nikolaidisa. Kvazimediji obavestili su vaskoliku javnost kako je “crnogorski ustaša” i “srbomrzac” Andrej Nikolaidis “zapretio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i svim Srbima”, i to tokom “gostovanja na bosanskoj islamističkoj Face TV”. Pišu razni anonimusi da je crnogorski pisac “sasuo salvu mržnje prema svemu srpskom”, kao i da su se “tokom emisije mogle čuti jezive izjave crnogorskog pisca”.

A kakve su konkretno te horor-izjave, šta je to tako jezivo i strašno rekao Nikolaidis. Vele “Večernje novosti”: “A samo neke od njih su da će uskoro doći kraj politici koju predvodi Vučić i njegovi sledbenici”. To je verovatno nešto najužasnije što posluga Milora Vučelića može da zamisli, ako se bliži kraj šovinističkoj naprednjačkoj politici, bliži se kraj i onima koji služe kao njeni propagandisti. Apokalipsa je na vidiku.
Čime je to Nikolaidis ovog puta toliko iznervirao Vučićeve medijske lakeje, pa su rafalno osuli paljbu na njega? Tabloidni urednici su isekli deo koji ih je ujeo za ostatke zaklane duše, pa su ga pustili na svojim portalima, e da bi se čitaoci i gledaoci uverili kakav je to arhivrag. U tom inkriminisanom delu Nikolaidis komentariše usvajanje Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici, kao i prateću histeriju srpskih nacionalista na čelu sa Vučićem.

Kraj revizionističkog orgijanja nad žrtvama
Veli Nikolaidis ovako: “Čitav dijapazon onoga što će uslijediti nakon usvajanja ove rezolucije prilično je širok i prilično ozbiljan. Dakle, nemojte imati nikakvu dilemu da je Vučić iz hira tako histerično reagovao na rezoluciju. Vučić i velikosrpski nacionalisti koje on predvodi vrlo dobro znaju šta ova rezolucija znači. On znači kraj njihovog revizionističkog besramnog orgijanja nad žrtvama njihovoga nacionalizma, između ostalog i u Srebrenici. Znači kraj njihovog pokušaja da ispišu novu istoriju ratova devedesetih. Znači konačno utvrđenu istinu da su Srbija i velikosrpski nacionalizam glavni krivci za ono što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije. Iz toga, dakle, neumitno proizilaze pravne, a potom i političke posljedice. Te posljedice su zastrašujuće za srpske fašiste i ja razumijem njihovu ljutnju i histeriju koja je uslijedila. Da, imam poruku za njih: Sve ono što mislite da će se desiti i sve ono zbog čega ste tako frenetično bili protiv, jeste, desiće se”.

Kao i obično, Vučićeve skutonoše je pogodila istina. Naprednjačkom političkom i medijskom establišmentu ništa tako ne ide na živce kao par golih činjenica, pogotovo ako se tiču poricanja genocida, slavljenja ratnih zločinaca, istrajavanja na zločinačkoj ideologiji. A još više ih nervira kad neko najavi da će njihovom besramnom plesu na grobovima nevinih, njihovom jezivom ruganju žrtvama jednom doći kraj. Rezolucija o genocidu u Srebrenici je nagoveštaj da ni ovo zločinačko ruglo neće trajati doveka, da će se okončati vladavina velikosrpskog nacionalizma, ali i dokument koji govori da čitav civilizovani svet zna šta su srpske snage učinile u julu 1995. godine i da se sa pijetetom seća bošnjačkih žrtava.

Rezolucija je tek doneta, njene učinke čemo tek videti u vremenu koje dolazi. I o tome je Nikolaidis govorio. O tome da će u zemljama koje su glasale za Rezoluciju, na primer u Nemačkoj, jednog dana biti kažnjivo negirati i relativizovati genocid u Srebrenici. Da će oni koji to čine ići u zatvor, kao što je oduvek i trebalo da bude. I to će biti samo početak. Lekcije o srebreničkom genocidu ući će u školske udžbenike širom sveta, to će postati deo kolektivnog sećanja čovečanstva.

Rehabilitacija Miloševićevog ratnog projekta
U široj vremenskoj perspektivi, crno se piše negatorima i glorifikatorima genocida, zagovaračima velikodržavne ideologije koja je dovela do silnih ratnih zločina i genocida, kao i samoj toj ideologiji. Ukoliko Srbija planira da u budućnosti bude deo civilizovanog sveta, moraće da se odrekne velikosrpskog nacionalizma, pretenzija prema susednim državama, falsifikovanja istorijske istine o ratovima devedesetih, svih laži i gadosti koje danas tvore zvaničnu politiku ove zabludele zemlje.

Takav scenario Aleksandar Vučić i njegovi čauši doživljavaju kao pretnju, što je savršeno logično. Vučić je bio deo udruženog zločinačkog poduhvata, bio je generalni sekretar Srpske radikalne stranke, jedan od najbližih saradnika osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. U julu 1995. godine Vučić je sa govornice Narodne skupštine Srbije pretio kako ćemo “za svakog ubijenog Srbina, pobiti sto Muslimana”, što bi moglo da se tumači i kao podsticanje na genocid.

I dan-danas, 32 godine nakon početka srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, 29 godina posle genocida u Srebrenici, Vučić i ostali velikosrpski nacionalisti negiraju prošlost, poriču sopstvenu odgovornost za ratove, zločine i genocid, slave Ratka Mladića kao srpskog heroja, nesputano se odaju istorijskom revizionizmu i potpunoj rehabilitaciji ratnog projekta Slobodana Miloševića i njegovih saradnika. Rezolucija o genocidu u Srebrenici je ušla u kalendar Ujedinjenih nacija, to je kamen-temeljac drugačijeg odnosa prema genocidnoj ideologiji i politici koju i dalje propagira srpski režim.

Paralelni Srpski svijet
Rezolucijom je 11. jul proglašen za Međunarodni dan promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. Iz godine u godinu povećavaće se broj država koje obeležavaju ovaj datum, a prostor za negiranje genocida, za sramotnu politiku kakva se vodi u Srbiji vremenom će se sve više sužavati, dok na kraju takvo ponašanje postane potpuno neprihvatljivo za zemlje zapadnog sveta.

Dok čitav svet 11. jula saučestvuje u bolu porodica žrtava, žali za nevinim ljudima koji su pobijeni, obećava da neće zaboraviti žrtve, protivi se negiranju genocida i veličanju ubica – dotle u Srbiji ne postoji zvanično obeležavanje ovog datuma, kao da se nas to ništa ne tiče. Jedino nevladine organizacije i savesni pojedinci pale sveće za mrtve Srebreničane, stide se u ime svih nas, oplakuju žrtve i opominju na počinjeno zlo. Za to vreme, premijer Vlade Srbije Miloš Vučević nastavlja mirno da poriče genocid, Novi DSS predlaže Skupštini deklaraciju u kojoj piše da genocida nije bilo, medijski kerberi divljaju, a nacionalistička banda mahnita bez stida i srama.

Nacionalistički establišment već decenijama od srpskog društva pravi neku vrstu paralelnog sveta. U tom poslu učestvuju političari, akademici, intelektualci, crkveni velikodostojnici, medijski pregaoci, vojni i policijski kadrovi, bezbednosne službe – praktično su sve strukture upregnute u kreiranje mentalnog stanja nacije koje s realnošću nema nikakve veze. Uspeli su da stvore zatvoren, nepropustljiv prostor u glavama građana Srbije, gde nijedna neprijatna činjenica ne može da prodre.

Za kim zvona zvone
Za većinsku Srbiju nije bilo genocida u Srebrenici, nije bilo ni konc-logora, opsade Sarajeva, etničkog čišćenja u Podrinju, masovnih silovanja, uništenja stotina džamija, kulturocida, kolektivnih proterivanja, pljačke, spaljivanja sela i rušenja gradova – ništa od toga se nije dogodilo. Većina uporno odbija da prihvati odgovornost za zlo počinjeno devedesetih, za oduševljavanje Miloševićem i nacionalističkim projektom, za podršku koju su milioni davali zločinačkim političarima.

Zato režimski propagandisti atakuju na svakog ko izgovori notorne istine o zločinima, genocidu, velikosrpskom nacionalizmu, krivici za ratove devedesetih, istorijskom revizionizmu, veličanju ukoljica, poricanju očiglednog, kontinuitetu zlikovačke ideologije i politike. Istina je smrtna pretnja za paralelni Srpski svet. A Rezolucija o genocidu u Srebrenici je znak da se politici negiranja bliži kraj, da su višedecenijski napori u krivotvorenju i laganju bili uzaludna rabota. Otuda kampanja mržnje protiv Andreja Nikolaidisa – jer slute da im je odzvonilo. U njegovim rečima čuli su neprijatan, preteći, zvuk: zvonjavu posmrtnih zvona, koja oglašava kraj velikosrpske bajke.