KUĆI U OTADŽBINU: “Da li je ovo Vučićev Gazimestan, da li je ‘srpski svet’ sada i formalno zaokružen kao najnovija Velika Srbija?”

Posle Prvog svesrpskog sabora u susedstvu Srbije označena je uzbuna: šta sad sledi, pitaju se najumniji komentatori i analitičari, da li je ovo Vučićev Gazimestan, kako će sve završiti, kako će izgledati to Vučićevo “naše sutra”?

Piše: Boris DEŽULOVIĆ

Jedan narod, jedan Sabor – Srbija i Srpska”. Pod tim sloganom, uz učestvovanje najviših funkcionera Srbije i Republike Srpske, predstavnika srpskih manjina u regionu i celog Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve na čelu sa patrijarhom srpskim Porfirijem, predsednik Srbije Aleksandar Vučić okupio je prošle subote u Beogradu veličanstveni Prvi svesrpski sabor.

“U vanjskoj politici ova će vlast videti svoju najvišu misiju u očuvanju prava našeg naroda na samostalan život i u ponovnom osvajanju njegove slobode. Naša odlučnost da stanemo na kraj haosu korak je prema integraciji u međunarodnu zajednicu kao narod koji ima jednak status i jednaka prava sa ostalima”, poručio je predsednik Vučić. “Pritom smo svesni svoje velike obveze da, kao vlast slobodne i ravnopravne nacije, podupiremo ono održanje i učvršćenje mira koji je svetu danas potrebniji nego ikada pre. Neka svi drugi shvate naš položaj i tako pomognu da se ova iskrena želja za dobrobit Evrope i celog sveta ispuni!”

Na molebanu u hramu Svetog Save patrijarh srpski Porfirije poručio je pak da je “današnji Sabor za dobro najpre svog naroda, ali i svih koji žive s nama i oko nas”, na zajedničkoj sednici predsednik Skupštine Crne Gore Milan Knežević poručio je “da naše bitke tek počinju, i da je ovo poruka srpskog jedinstva koja govori da smo kao nekada svi zajedno se suprotstavljali raznim imperijama i sada smo svi zajedno pred izazovima”, a na centralnoj svečanosti na Trgu Republike predsednik Republike Srpske Milorad Dodik poručio je da “BiH ne može da nastavi s kršenjem sporazuma iz Dejtona i da je bolje da živimo kao dobri komšije nego kao posvađani ukućani”, svečano još jednom najavivši referendum o otcepljenju RS-a i prisajedinjenju majci Srbiji.

Ukratko, još jedan istorijski dan u uredu predsednika Vučića.

U susedstvu Srbije označena je uzbuna, organizuju se televizijski paneli, celi region je jedna velika bučna kafana sa okruglim stolovima na temu Svesrpskog sabora: šta sad sledi, pitaju se najumniji komentatori i analitičari, da li je ovo Vučićev Gazimestan, da li je “srpski svet” sada i formalno zaokružen kao najnovija Velika Srbija, kako će sve završiti, kako će izgledati to Vučićevo “naše sutra”?

Ne znam jesam li vam već pominjao, ali pomalo se i sam amaterski bavim geopolitičkim analizama i imam dosta uspeha u predviđanjima takvih, hm, “naših sutara”, pa sam se rado odazvao pozivu redakcije Novosti da rekonstruišem mogući razvoj situacije nakon Svesrpskog sabora i onaj Vučićev, kako reče, “neumitni tok istorije”.

“Jedan narod, jedan Sabor”, Srpska i Srbija kao “jedno telo”, a Crna Gora kao “drugo oko u glavi”, “jedinstvo naroda u regiji i celom svetu” i “bitke sa raznim imperijama koje tek počinju”, pa “sporazum u Dejtonu”, “referendum” i “otcepljenje”? Ne samo da mogu da nastavim niz, nego mogu da ga nastavim precizno u dan.

Za početak, nakon veličanstvenog sabora narodnog jedinstva biće formulisana nova vanjskopolitička strategija kojoj će glavni cilj biti poništavanje mirovnog sporazuma i revizija granica uspostavljenih nakon rata, te okupljanje celog “nebeskog naroda” unutar matične Otadžbine, a radni naziv strategije biće, recimo, “Kući u Otadžbinu”. Kako znam, nije važno, recimo samo da sam, hm, dobro obavešten: za koju nedelju, videćete, Sveti Sinod poslaće Vođi pismo u kojemu će ga pozvati da povede svoj rascepkani narod “kući u Otadžbinu”. Princip strategije biće u osnovi jednostavan i naslanjaće se na kombinaciju već dobro poznatih metoda “razmene stanovništva”, “humanog preseljenja” i “poštivanja prava naroda na samoodređenje”: neki pripadnici “nebeskog naroda” biće ohrabrivani da se dosele u Otadžbinu, gde će mesto za njih da se napravi proterivanjem neprijateljskih manjina, a drugi će biti ohrabrivani da referendumima izraze svoju volju za prisajedinjenjem matici Otadžbini.

Prvi na redu biće, dabome, vekovni otadžbinski teritorij na jugu, “drugo oko u glavi”, kolevka najvećih umova nacionalne istorije. Ideju o referendumu preduprediće, međutim, vlasti te planinske zemlje, koje će pre njih u panici raspisati sopstveni referendum o tome žele li građani da njihova država ostane samostalna, nezavisna, suverena i nedeljiva. Biće to iskra u bačvi kerozina: dan pre najavljenog referenduma otadžbinska vojska bez otpora će preći preko granice, proglasiće prisajedinjenje matici i “dva oka biće opet u jednoj glavi”.

Kad će to biti? Mogu i to da vam kažem: za tri i po godine, tačno 13. marta. Referendum? Posle prisajedinjenja čak 99,7 odsto građana koji budu izašli na plebiscit potvrdiće, dabome, narodnu volju za povratak “kući u Otadžbinu”. Reakcija sveta? Engleski mediji pisaće, na primer, kako to nije “ništa nova u istoriji”: na isti način Škotska pre trista godina postala deo Ujedinjenog Kraljevstva.

Posle toga niko više neće ni da se zajebava sa referendumima. Incidenti u pograničnim područjima u susedstvu uveriće impotentne velike sile da su granice uređene nakon rata neodržive, i da je takozvani “mirovni sporazum” samo gorivo za novi rat, i već početkom jeseni evropske zemlje potpisaće s Otadžbinom novi sporazum, kojim će delovi susedne države biti pripojeni matici: “Bolje da žive kao dobri komšije nego kao posvađani ukućani.”

Zašto bi onda stali na tome? Ohrabrena razjedinjenošću i neodlučnošću međunarodne zajednice, otadžbinska vojska uskoro će okupirati celu susednu državu, i već sledeće godine u dogovoru sa Rusima krenuće u osvajanje Evrope.

Malo sam preterao? Čime će Srbi na Evropu?

Ko je uopšte mislio na Srbe?

“U vanjskoj politici ova će vlast videti svoju najvišu misiju u ponovnom osvajanju slobode”, “naša odlučnost korak je prema integraciji u međunarodnu zajednicu kao narod koji ima jednaka prava sa ostalima”, “svesni smo velike obveze da podupiremo učvršćenje mira koji je svetu danas potrebniji nego ikada pre”, “za dobrobit Evrope i celog sveta”? Zajebavao sam se, to uopšte nije rekao Vučić, to je pre devedeset godina rekao drugi jedan svenarodni Vođa, možda ste i čuli za njega, Adolf Hitler se zvao.

Nakon veličanstvenog sabora narodnog jedinstva u Nirnbergu 1934. godine, pod parolom “Jedan narod, jedan Rajh, jedan vođa”, Hitler je tako formulisao novu vanjskopolitičku strategiju, sa ciljem poništavanja Dejtonskog sporazuma – pardon, Versajskog, čuj mene, Dejtonskog – i revizije granica uspostavljenih nakon Prvog svetskog rata, te okupljanja celog “arijevskog naroda” unutar Rajha. Naziv strategije bio je “Heim ins Reich”, “Kući u Rajh”, nazvan tako nakon što je Hitler dobio pismo Konfesionalne sinode iz Sarbrikena, kojim poziva Firera da povede svoj razbijeni i rascepkani narod “kući u Rajh”.

Princip je bio jednostavan: neki pripadnici nemačkog naroda bili su ohrabrivani da se dosele u Rajh, na mesto proteranih neprijateljskih manjina, a drugi da referendumima izraze svoju volju za prisajedinjenjem Nemačkoj. Prva na redu bila je, dabome, Austrija, “drugo oko u glavi”. Najavljeni referendum austrijskih vlasti o tome žele li građani da Austrija ostane nezavisna država izazvao je Hitlera da 13. marta 1938. upadne preko granice i proglasi Anšlus, nakon kojega je 99,7 odsto Austrijanaca, razume se, potvrdilo narodnu volju za povratak “kući u Rajh”. A engleski mediji komentarisali su kako to nije “ništa novo u istoriji”, podsećajući na primer Škotske.

Posle toga niko se više nije ni zajebavao sa referendumima. Incidenti u čehoslovačkim pograničnim područjima uverili su Britaniju i Francusku da su posleratne granice neodržive i da je Versajski sporazum samo gorivo za novi rat i već početkom jeseni potpisali su sa Hitlerom novi sporazum, kojim su delovi Čehoslovačke u kojima žive Sudetski Nemci pripojeni Nemačkoj. Ohrabren impotencijom međunarodne zajednice, Hitler će uskoro okupirati celu Čehoslovačku, i već sledeće godine u dogovoru sa Rusima napašće Poljsku.

Može li istorija da se ponovi? Kad je to, zaboga, bilo da se istorija ponovila? Međunarodna zajednica može mirno da spava: Vučićeva Srbija, odmah da vam kažem, nema nikakvih ambicija za prisajedinjenjem Austrije i Sudeta.

A ako braća Rusi nameravaju da navale na Poljsku, moraće sami. “Naš narod najviše želi mir, jer je najveću cenu uvek plaćao kada mira bilo nije”, kako bi to rekao Hitler.

Dobro, zajebavam se, to je na Svesrpskom saboru rekao u stvari Aleksandar Vučić.