“Moja prijateljica živi u kući od 400 kvadrata, a ja u stanu od 56 kvadrata.
Ona je svaki drugi dan kod mene, i uvijek je ugostim uz neku hranu i piće.
Nikad me nije pozvala kod sebe, a dolazi sa djecom koja su pritom strašno razmažena.
Jednog dana uzmem svoje dijete za ruku i prošetam do nje. Kad sam ušla kod nje, nije mi ni kafu skuhala, a njen sin je htio da udari mog, a ona nije ni reagovala. Uzela sam svoje dijete i otišla kući.
Sad me zove, najavljuje se da dođe i čudi se što je ignorišem. Dosta mi je više takvih ‘prijatelja’.”
